Ars sacra

ДИВНА ЉУБОЈЕВИЋ И ЊЕН ХОР „МЕЛОДИ”, СА СВИМ ЗРНИМА РОДНОГ МОЗАИКА
Византија после Византије
Ова харизматична и лепа Београђанка за певницом је од десете године. Древно умеће оригиналног византијског појања, донето од стране избеглих руских монахиња после 1917, предато јој је у манастиру Ваведење на Сењаку. Настављач те златне нити, она је данас један од најверодостојнијих (и још увек недовољно коришћених) брендова српске културе. Својим појањем прожима цео један културни круг омеђен Грчком, Русијом, Србијом, Бугарском, Румунијом, а отворена су јој врата најпрестижнијих концертних дворана света. Она је један од добрих путева српске културе у новом веку

Пише: Кристина Шево

„Нико ко чује ово појање не може остати равнодушан.” „Овај глас, као анђеоски, као божанско оглашење у човеку, отвара срца, без обзира на то из које културе долазе, којој вери или идеологији припадају.” „Ово није концерт, ово је узношење, обред, оплемењивање света и човека на путу њиховог обожења. Зато се може слушати и у древном православном храму, и овде, у Делфима, и у концертној дворани у Москви, Токију или Њујорку. Свугде ће то бити исти душевни потрес и узлет.” „Нико пре ње није тако певао литургију.” „Најлепше се слуша склопљених очију.”
Тако су казивали светски медији, чувени гости, призвани незнанци након концерата Дивне Љубојевић и њеног хора „Мелоди”. Пет њихових комапкт дискова на западноевропском тржишту (у издању „JADE – Milan Music – Warner Music) имали су феноменалан успех. За март је најављен велики концерт у париском Националном театру, а на српском тржишту управо се појавило Огледало, први видео DVD Дивне Љубојевић и хора „Мелоди”, са осам концерата, седам спотова, документарним филмом.
Дивна Љубојевић, харизматична и господствена, лепа и племениташки тиха, најизразитији је представник старог византијско-руског појања у данашњој култури, не само српској и не само православној, али и један од најверодостојнијих, најмоћнијих брендова српске културе и традиције на планетарној сцени.
Рођена је на Благовести, у Београду, године 1970. За Националну ревију прича да је расла у верујућој породици и са појањем се срела врло рано. Била је десетогодишња девојчица када је у манастиру Ваведење, у родном граду, уз брижни утицај игуманије Агније и њених монахиња, спознала лепоту древног руско-црквеног појања.
– Пошто је, цивилизацијски, управо Русија била права наследница Византијског царства, њену уметност је одувек красио тај широки, узвишени дух, који ствара с лакоћом и слободно развија своје раскошно наслеђе. У том смислу, руско црквено појање данас можда није налик византијском колико румунско или бугарско, али је једнако величанствено и мени надахњујуће. У манастир Ваведење, где сам се с њим срела, то појање донеле су монахиње из манастира Лесне, избегле из Русије после Октобарске револуције 1917. Оно је и само било слободно сједињено са српским појањем, као другим варијететом византијског наслеђа. Стога руско појање за мене представља један од најважнијих темеља на којима музички и извођачки растем – каже Дивна Љубојевић.

ВЕЛЕГРАДСКА ИСКУШЕЊА

Након завршетка основне и средње музичке школе у Београду, Академију уметности уписује у Новом Саду и дипломира на Одсеку за општу музичку педагогију, свесна колико је важно да стечена знања и дарове преда младим генерацијама.
– Осим родног Београда и Новог Сада, где сам студирала, носим у себи и друга лица велике и богате Србије, подједнако важне делове родног мозаика. Ван велеградске Србије, београдске и новосадске, у мом животу постоји и једна друкчија Србија, мања и интимнија, скривенија, која ме је оплеменила лепотом природе и достојанством људи. На моје биће је, суштински, више утицао онај уски, бистри, брзи и хладни Рзав, него велики и мутни Дунав и Сава. Искуство ми говори да постоје многе опасности и бројна искушења одрастања у урбаним пејзажима Београда и Новог Сада. Има ту лењости и спорости, јалове меланхолије, једне специфичне некреативности, страшне отупелости за лепоту и срећу. Та велика вода, која је самој себи довољна, која тихо ваља, гута обалу и пределе кроз које онако незаинтересовано пролази, не даје души живост и живот. Тужна је и у њу се не може завирити. Не може се из ње пити, у њој се не можете умити, нити руком извадити рибу. Под мостовима великих река је обично излаз канализационих цеви, које у воду избацују нечистоћу града. Тако град својом прљавштином храни реку, а она му узвраћа тугу.
Осим што је врстан појац, Дивна Љубојевић је рано испољила и изузетан таленат диригента. Већ са 16 година води пробе хора Богословског факултета и диригује здруженим београдским хоровима на првој васкршњој литургији у храму на Врачару, поставши тако најмлађи диригент у историји најстаријег српског певачког друштва. У жељи да неспутано развије свој аутентични уметнички израз, године 1991. са пријатељима и сарадницима оснива хор и студио за духовну музику „Мелоди”. Назван по светом Роману Слаткопојцу (Мелод), једном од најбољих црквених песника свих времена, хор чине људи који деле исти дар и љубав према традиционалној духовној музици, који заједно литургијски живе и дишу. По благослову тадашње игуманије Агније, манастир Ваведење на Сењаку, својеврсно родно место овог хора, постаје и његово седиште.
– Саставни део моје „креативне радионице” су моји сарадници и пријатељи, са којима се дружим и певам, радим и стварам. Са њима певам на концертима и на литургији, то је жива креативна радионица чији сам део. Ту су, наравно, и наши слушаоци, сви који верно прате наш рад, све ове године.

ВРАТИТИ ТЛО ПОД НОГЕ

Уметност Дивне Љубојевић настаје у једном органском и непосредном процесу, спонтано, извире из њеног реалног живота. Сваке недеље је ишла на литургије и певала, много пре одлуке да се професионално бави музиком, пре студија на Музичкој академији, пре но што је постала диригент, пре „Мелода”.
– Када ме питају да објасним процес настанка својих песама, имам утисак да покушавам да објасним необјашњиво. Не дешава се то у једном тренутку, тек тако, по мојој личној жељи и намери. Моје песме настају годинама пре него што их одаберем и изведем на неком концерту, па онда коначно и објавим на диску. Оне као да се саме бирају, као да и није могло никако другачије. Као да постоји неко невидљиво магнетно поље, свуд око мене, које уредно прикупља и међусобно организује све оне мелодије и речи које певам, све те напеве, химне, кондаке и псалме... „Мелоди” и ја живимо у тој чудесној атмосфери мени блиског црквено-византијског наслеђа хиљадугодишње православне цивилизације. То је неизрецива част и привилегија.
Сматрају је аутентичним живим изразом нововизантијске духовности и лепоте, настављачем средњовековне византијске хришћанске идеје. Од пет досадашњих албума Дивне Љубојевић и „Мелода”, чак три већ у наслову имају одредницу Византија. Каже да пасионирано истражује како би изгледало српско-византијско појање данас, да историјске околности нису спречиле његов даљи развој.
– Осећам усхићење и понос што Византији припадам већ рођењем, што могу да је наставим својим животом и кроз свој дар певања. Византија, наравно, постоји и данас. Где год се окренули, видећете њене трагове. У свом првобитном облику, она је трајала 1.123 године. Сачувала је грчко-римску културу да би је предала европским народима када постану довољно зрели да је приме. А многи од њих су варварски долазили да јој отму блага, не знајући да је њено право благо Бог. Зато није случајно што публика на западу, без изузетка, склопљених очију или са сузама дубоко доживљава ону привидно им непознату музику коју изводим на концертима.
Пројекат Огледало, каже Дивна Љубојевић, означио је и почетак њиховог још преданијег рада на осветљавању заборављених бисера српске музичке и духовне традиције, на јачању неовизантијске линије српског културног наслеђа. Јер то је светлост која може јасно показати праве путеве самосвојне српске културе у новом веку, вратити јој тло под ноге.

***

Дар
– Добила сам дар, а сваки Божји дар је самосвојан. Љубав Божја се кроз дарове (таленте) излива на људе. У сваком времену је требало људима скретати пажњу на ову нераскидиву нит која их повезује са Богом кроз веру, традицију и уметност. То је нешто много веће од мене, носим га у себи, али ми не припада сасвим. Зато и не осећам потребу да тај дар анализирам, да о њему размишљам, да га рационализујем. Само га са захвалношћу прихватам.

***

Наступи
За седамнаест година постојања, „Мелоди” и Дивна Љубојевић одржали су преко 400 концерата широм света. Критика њихове наступе редовно оцењује као бриљантне. Недавно, у Москви, на Пасхалном фестивалу духовне музике, „Мелоди” су једини певали на бис.
Уз то, Дивна Љубојевић држи и бројна предавања широм Европе о византијском наслеђу духовне музике и свом непосредном уметничком искуству. Оснивач је и Хора „Свети Симеон Мироточиви” при цркви Светог Саве у Паризу, где са „Мелодима” такође често наступа.

***

Огледало
Након бројних CD издања у Србији и иностранству, Дивна Љубојевић и „Мелоди” недавно су објавили Огледало, њихов први видео DVD. На њему су снимци са осам концерата, седам спотова, документарни филм Александра С. Костића о њиховом наступу у Бечу 2007. Два потпуно нова спота (Аксион Естин и Ангелскиј Собор) снимана су у нетакнутој природи Царске баре и у готово нестварном амбијенту напуштеног замка у Беочину (директор фотографије Никола Поповић). У оригиналној пратећој књизи У огледалу Драгослава Бокана, уметничког директора овог пројекта, осветљен је културно-историјски пут онога што се може назвати „Византијом после Византије”, све оно што се дубински догађало са византијском идејом лепог и византијским културним кодом у 555 година од пада Цариграда до овога дана.